СРБИЈА – ЗАРОБЉЕНА ЗЕМЉА У ИНТЕРРЕГНУМУ СВЕТСКИХ ПОТРЕСА

КОВИД 19, са којим живимо већ више од пола године, несумљиво је умногоме расветлио и оголио све мане и противуречности западног неолибералног модела и само убрзао надолазак нове, још жешће и разорније светске економске кризе, са којом смо већ увелико такође почели да живимо. Цео свет се суочио са перспективом дубоког преокрета, односно повратка на реалну и самодовољну економију. Наиме, показало се да светом управљају и владају одређене цикличне закомерности, где на сваких 80 година долази до финансијског колапса, при чему је сваки од њих јачи од предходног. Америку потреса и структурална криза као одраз систематских промена током задњих пола века, које су створиле економију засновану на глобалној потражњи за напредним добрима и све већим дуговањима домаћинстава и компанија, односно „кулу од карата“, чије урушавање је текућа пандемија само убрзала. И док се азијски гиганти убрзано престројавају, купујући енормне количине злата, дотле се амерички долар суновраћује, уз нове наштампане хиљаде милијарди, које у великој већини завршавају у надуваним финасијским балонима, а не у реалном сектору. С једне стране, америчка финасијска олигархија је буквално приватизовала штампарију новца, штампајући практично новац за себе, док с друге, реални приходи становништва већ деценијама не расту, пошто систем реалне економије већ дуго ради „ на леру“. Под маском стварања већег профита од реалног сектора, ови ново наштампани амерички долари углавном се дакле преливају у зону виртуелне економије, базиране на берзанским шпекулацијама, чиме се фактички исисава вредност из реалног сектора. При свему овоме је ризик богатих учињен заједничким, а профит само њиховим, како то правилно оцењују наши економисти. Тзв. „империјално прегревање“, овде се не очитује само у огромном спољном дугу, који је одавно прешао износ БДП ( бруто-друштвеног производа, који бележи пад у другом кварталу од застрашујућих скоро 33% ), те енормном буџетском и спољно-трговинском дефициту, који и даље расту, већ углавном у хроничном недостатку средстава да би се одржала америчка војна хегемонија ( 800 база у преко 70 земаља ), поготово што је она већ поодавно под знаком питања. Зар потпуни колапс америчког здравственог система, кога је ова пандемија такође оголила, није најбољи показатељ свега овога?Општа је оцена, како западних, тако и наших аналитичара, да Америка, после 75 година империјалне владавине, трајно губи примат у свету, како због наведених ствари, тако и услед губитка својих компаративних предности у односу на државе ривале, које је већ озбиљно угрожавају. Интерни сукоби око прерасподеле богатства, без повећања продуктивности и бесомучним гомилањем дугова, Америка је у овом предизборном интеррегнуму скоро на ивици суровог грађанског рата, а што медијски невешто покушавају да сакрију и замаскирају.

Земље ЕУ текућа пандемија је натерала у панику и изазов да се коначно тргну из дуготрајне летаргије, али уместо да размишљају о насушним хитним структуралним променама, они су се као и њихове прекоатланске мецене, окренуле вољеној штампарији нових евра без покрића ( око 750 милијарди ), па чак до скора нису успели ни да се договоре око расподеле тих врућих пара без икаквог покрића.. А како и не би када ће им до краја године буџетски дефицит доћи до 8% у просеку, а просечан дуг са садашњих 86% ( око 22.000 милијарди евра ), нарасти на преко 100% БДП-а. Отуда је по светску економију ЕУ, као центар глобалне дужничке кризе, можда још опаснији изазов од наведене америчке ситуације, тим више што уз све ово БДП ЕУ у другом кватралу ове године бележи пад од скоро 15%, док су прогнозе да би он на овогодишњем нивоу могао да догура и до читавих 12% у минусу. Дубина кризе ЕУ је више него очигледна, али да ли је ЕУ у терминалној фази болести, где нико не може да каже до када ће пацијент остати жив или ће се ипак Европљани изборити за неку нову унију са промењеним функционалним каталогом, при чему ће њен распад више личити на пресликавање мозаика, него на ломљење вазе, потпуно исправно постављају дилеме наши угледни аналитичари. Сами можемо да проценимо колико су исправне оцене Де Беное да је Европа данас једно тело без суверенитета, на које ударају немоћ и одузетост. Неолиберални западни модел је одавно изгубио снагу универзалног модела, делујући све немоћније пред новим алибералним моделима на међународној сцени, а његова атрофија ће ускоро врло вероватно бити заправо плод његове ароганције и дрскости у лажи самопрокламованог моралног победника. Ова нова глобална економска криза, са којом већ увелико живимо, неминовно ће за пар, а највише пет година довести до успостављања сасвим нове геополитичке и економске моћи са померањем тежишта на Исток, чиме ће се за нас неминовно отворити нова алтернатива, коју морамо на време препознати и за њу се адекватно и благовремено припремити.

А где је Србија данас? Заробљена земља у међупростору и међувремену ових тектонских процеса, како на Западу, тако и на Истоку. Неснађена у вртлогу страшне олује у коју већ упада, како економске, тако и политичке. Опљачкана и опустошена још из времена суровог распада СФРЈ и периода транзиције за око 30 милијарди евра, па додатно порушена и осакаћена НАТО бомбардовањем` 99 за додатних око 60 милијарди евра само материјалних трошкова, а све по званичним подацима наших институција. Са реалним БДП-ом од максимум 40 милијарди евра, те укупном реалним спољним дугом од преко 80% БДП-а, укупном активом од око 100 милијарди евра, спољно-трговинским дефицитом већ годинама од око 6 милијарди евра, релативно стабилним монетарним системом, уз прецењен динар за можда и до 50%. Са падом БДП-а у другом кварталу ове године за читавих 13% ( индустрија – 10%, извоз и увоз за по око -20%, туризам -90% и др.), односно око 10% у првом полугођу ове године. Уз све ово су и предвиђања основних економских параметара доста песимистичка до краја године, пад БДП-а и до 10%, пошто привредни токови у трећем кварталу показују слична, мада мало оптимистичкија кретања у односу на други квартал ове године. Једном речју следи нам један од најтежих периода у историји, а који никаква пропаганда владајућих елита не може да сакрије.

Србија је, као и готово све остале балканске земље, током свог друштвено историјског развоја доказала стару тезу о немогућности прескакања фаза развоја, прелазећи из полуфеудалног и капитализма у раној фази, директно у социјализам, револуционарним путем. Након болног суочавања са овом истином, Србија и друге земље Балкана, се враћа да изживи капиталистичку фазу, градећи на Балкану један посебан вид западног неолибералног модела, заснован на колонијалној, клијентистичко – мафијашкој структури управљања. Након почетне транзиције 80-тих и 90-тих година, где је још увек углавном сачувана домаћа привреда, од 2000-тих креће пуна примена неолибералног модела код нас са свим погубним последицама. Убрзано се распродаје привреда, на велика врата уводи страни капитал, а наш ниподоштава, те земња уводи у дужничко ропство. Тако ми, као и скоро цео Балкан, врло брзо бивамо усисани у овај западни модел, а све под мантром „безалтернативног пута у ЕУ“, предвођени компрадорском квази елитом на власти у свим земљама Балкана, о чему смо већ писали у текстовима на овом сајту. Како је наступила оштра криза западног неолибералног модела, те мултиполарност постала чиста реалност, чим смо закорачили у озбиљнију привредну сарадњу са водећим земљама Истока, нас, као и наше јужне суседе је стигла одмазда. Један од завршних чинова ове одмазде се управо догађа ових дана, након врло исхитреног и изнуђеног потписивања Вашингтонског Протокола, којим се већ одлазећа Америка, на Балкан, бар на извесно време, снажно вратила и забола колац свакој даљој озбиљнијој сарадњи са Истоком. Остаје само да будемо неми сведоци завршне продаје преосталих наших стратешких фирми и ресурса, те много озбиљнијој него до сада, потпуној окупацији, тим чудније што се све догађа уочи самих америчких избора, након којих се, као што смо истакли,  неминовно очекује финансијско-економски слом, уз могуће масовне немире, не само у Америци, него и широм Запада.

Наравно да на сва ова, као и будућа догађања код нас, као и на Балкану неће утицати само Запад, него ће се Источни гиганти, пре свега Русија и Кина, итекако активно укључити и значајно допринети да се умногоме измени западни сценарио. Глобализација се полако, али сигурно зауставља, највише под утицајем Кине, Исток се много боље преструктуирао и организовао по питању пандемије од Запада, при чему Кина и Индија већ бележе благи раст БДП-а, док је текућа пандемија скоро у потпуности оголила и велике пукотине на самом Западу, првенствено између САД и ЕУ, што најбоље можемо сагледати на сопственом примеру. Тако по С.Глајзеву док стари светски поредак све више постаје дисфункционалан, услед атрофије институција које су обезбеђивале његов раст, почиње с друге стране формирање нове светске економске структуре са новим институцијама, а пре свега нових политичких и економских структура у Евроазији, од којих ће умногоме зависти будућност европских и евроазијских земаља, па коначно и наша. Пошто је Фукујамин „крај историје“ очигледно нестао, а стара решења у новим околностима више немају смисла, А.Дугин лепо примећује да је будућност чувечанства поново на тренутак слободна , да се створио простор за машту, стварање и борбу. Присуствујемо крају, по Р.Генону, процеса „креативне деструкције“ Запада, у коме је он успео да уништи сопствену традицију, укључујући и своје религије, те подвргне сумњи и саме принципе на којима је изграђена цела западна цивилизација, уз генерално, или сасвим погрешно и недовољно, неразумевање  Истока. Бројне интелектуалне екипе на Западу одавно схватају да би приближавање Истоку значило и повратак Запада самоме себи, али је, изгледа, на жалост, много јача струја оног дела који, из лажног осећаја своје супериорности и посебности, заговара супротно, где ће управо удаљавање Запада од Истока бити заправо мера његовог пада и смртне опасности која ће се над њим надвити. На другој страни, међутим имамо јачање модела „цивилизацијске државе“, са својим специфичним државним капитализмом, вери и култури дубоко укорењенима у традицији, које се практикују у свакодневном животу, с тим што оне већ показују, не само конкуретност, већ и све уочљивију супериорност у односу на западни неолиберални модел.

Шта је дакле права алтернатива за Србију и Балкан ? У суштини разједињене, економски девастиране и у великој мери суштински посвађане мале балканске деспотије очекују главни удар нове разорне светске економске кризе, која ће их додатно опустошити и осиромашити и показати сву погубност приступа заснованог на готово потпуној економској зависности од Запада и на директним страним инвестицијама, уз истовремено сатирање сопствених економских потенцијала. „Нежељена деца“ ЕУ  се морају под хитно тргнути из овог безнађа и само удружени на добровољној основи, потражити свој пут у будућности, пошто је ЦЕФТА престала да постоји са косовским санкцијама Србији и Републици Српској. За православни део Балкана, ова перспектива је већ сасвим видљива и јасна и то би можда била прва фаза ових нових интеграција, са подфазом укључивања и Бугарске када се за то стекну услови. Пошто ова перспектива за остале земље Балкана остаје и даље доста конфузна, можда је одржива перспектива и њиховог прикључења овим интеграцијама у некој другој фази, наравно када збаце своје колонизаторе, који их деценијама гурају у септичку јаму, плашећи их бауком „српског агресора“, како то добро запажају наши аналитичари. Србија би свакако требало да буде стожер тих нових интеграција, са  антиколонијалним сентиментом и антиимперијалним импулсом својих грађана, те са својом, бар декларативном, војном неутралношћу. Једноставно се не сме седети скрштених руку док се пред нашим очима одиграва отворени светски процес формирања и заокруживања нових империја на светској сцени.Много је паметније да се сами балкански народи што пре позабаве сами својим новим преформатирањем, него да чекају да то за њих уради неко други, попут Америке и провизорне иницијативе „малог шенгена“ ( Србија, Косово и Албанија ). Да би се Балкан вратио балканским народима, њега најпре треба ослободити ових послушничких, деспотских владајућих елита, које треба „размонтирати“ на демократским, слободним и фер изборима. Њих треба да замене нове некорумпиране и праве патриотске елите, које ће започети и изнети на својим леђима ове болне и изазовне процесе, уз истовремено ослобођење од колонијалних англоамеричких структура, а што је основни предуслов за истинско управљање политиком својих држава. Услови за све ово се већ увелико стварају, а недавна историјска смена власти у Црној Гори, само је први корак, који је само наговестио серију будућих политичких потреса у другим балканским државама, који ће нам јасно показати где идемо, и да једни и други треба да тражимо савезнике, а не ривале у борби за наклоност колонизатора.  Балкански народи, посебно православни, који се већ деценијама кувају у истом лонцу, једноставно не смеју више, у инререгнуму политичких и економских потреса у свету,  чекати ни дана неку нову Јату и ново геполитичко ресетовање великих сила на светском нивоу, већ морају томе храбро уједињени поћи у сусрет. Само тако интегрисани они могу адекватно одговорити, како политички, тако и економски, новим светским изазовима, те на правим, реалним основама свестрано сарађивати, како са новим, тако и са старим империјама, градећи својеврсну стратегију моста сарадње међу њима.

СРБИЈА – ЗАРОБЉЕНА ЗЕМЉА У ИНТЕРРЕГНУМУ СВЕТСКИХ ПОТРЕСА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Иди на врх