Српска национална свест, III део

Из рукописа, будуће књиге др Јове Дробњака „Криза ума“, који је приређен за штампу, у неколико наставака објављујемо делове Уводног поглавља, који се бави основним проблемима српског друштва данас. У првом наставку дат је основни приказ савремене Српске националне свести, у другом научне елите, у овом трећем о слабостима постоктобарског система и његове елите.

7. Српске слабости као главни узроци страдања

Не чекајући коначно буђење и национално освешћење научне елите те израду дуго очекиваног пројекта (у виду дугорочне стратегије) о опстанку и развоју српског друштва, по коме би се требали владати сви Срби ма где да живе, неопходно је да одмах сагледамо и истакнемо субјективне чиниоце, односно наше слабости због којих су нам се многа зла дешавала. Пошто смо нека дешавања – која су утицала на отупљивање националне свести, Светосавља и патриотизма – сврстали у јаке објективне чиниоце, неопходно је констатовати да су то привидно јаки чиниоци зато што су наше слабости велике.  Наиме, да би неки стари и велики народ (као што је српски) био колективно јак, нису довољне само карактеристике трпељивости, истрајности и квалитативне одлике појединаца (које га чине великим). Поред наведеног, неопходна је чврста и хомогена колективна вертикала са дугорочном стратегијом одрживог опстанка, сталног напредовања и развоја. За то су неопходни: (1) Развијена национална свест и вера, односно духовна снага и патриотизам; (2) Јединство српског народа, (3) Дугорочна стратегија опстанка и напретка српског народа, (4)Јака држава са добро опремљеном и организованом војском и безбедносним службама и (5) Чврсте државне везе са неком великом православном земљом. Наведени елементи су, уз конзистентну политику, основни чиниоци за опстанак, напредак и развој српског друштва. Због непостојања истих и неизграђене чврсте вертикале,српски народ је доживљавао, а и још увек доживљава многа зла и несреће. Ето, то су главни узроци историјске недоречености, а и страдања српског народа. За такво стање одговорна је већим делом српска интелектуална елита и мањим делом Српска Православна Црква. Ово је логичан закључак, јер трпељивост и истрајност припадају масама, а визионарство (које би требало бити отелотворено у дугорочну стратегију) ипредводништвоприпадају интелектуалној елити, док је извор духовне снаге и националне стабилности у вери ито припада црквеним великодостојницима. Због тога је неопходно, да сви значајни и утицајни чиниоци у друштву, стално раде на стварању одрживог јединства између интелектуалне елите, народа и Цркве.

Познато је да смо у протеклим временима имали, а и данас имамо велике интелектуалце, па се поставља логично питање, зашто та интелектуална елита није оправдала своју природну улогу и извршила националну дужност, односно зашто се елита није сабрала и направила дугорочну стратегију те повела народ у бољу и срећнију будућност? Вероватно да има више разлога за нечињења и неделотворно понашање. Свакако да је неслога међу интелектуалцима један од разлога, за који се може рећи да је то вечни усуд који прати српски народ. Као следећи разлог може се навести недостатак националне одговорности, што доводи до уљуљканог стања и себичности, самозадовољства и избегавања одговорности да буду предводници и сл. То су стања интелектуалне недоречености. Стога се може закључити, да су сва зла која се дешавају српском народу искључиво последице помањкања националне свести, патриотизма и духовне пуноће. Без тих елемената, интелектуалци су некомплетне и непоуздане личности. Управо због тих недостатака, они се не могу уздићи и надвисити квази патриоте, туђе поданике и страначке користољупце. Зато је у већини случајева, владајућа олигархија састављена од нестручњака, квази патриота и страних поданика. који су у принципу без морала и националне свести. Да би лакше могли манипулисати са масама, они маргинализују високо образоване, стручне и доказане појединце те на одговорне функције постављају послушнике. Због тога, сматрамо да је крајње време да се национално свесни интелектуалци и патриоте (меритократија) морају прибрати и сабрати те да преузму судбину српског народа у своје руке, да изграде националну вертикалу и поведу народ у срећнију будућност.

8. Стварање националне вертикале.

Национална вертикала мора бити трајна одредница, јер је то императив опстанка, напредовања и општег развоја српског друштва. Под чврстом и хомогеном националном вертикалом подразумева се скуп националних и историјских вредности, затим правила, пројеката, планова и политика, који морају бити императив за појединце и колектив, а то су: саборност и јединство српског народа, национално образовање и наука, Светосавље, национална свест и култура, српски језик, српско писмо и обичаји, визионарство и креативност, државни суверенитет са јаком војском и безбедносним службама, патриотизам, чврста веза са јаком православном државом, тржишно социјална економија са сталним улагањима у развој, односно домаћинска привреда и банкарство – засновани на економском патриотизму са домаћим људским и природним ресурсима, као и мотивационом економском политиком. Таквасрпска вертикалатреба бити лепо уобличена удугорочну стратегијуса пројектованим стањима за једну, пет, десет, педесет, сто и више година, у која српски народ намерава да дође.

Није уобичајено да увод у књизи буде оволико дугачак. Међутим, пошто ову књигу (као што је већ и наведено) чини збирка објављених различитих текстова са различитим темама и приступима, у којима се указује на негативне појаве, неопходно је било напоменути неке од чинилаца који су кроз проток времена утицали на нарастање српских несрећа и катастрофа. Уз то, било је важно идентификовати и субјективне слабости српског друштва, односно црне тачке као главне узроке због којих се српски народ није успевао одупрети и одбранити од надолазећих недаћа и непријатеља. Такође, поред критика, неопходно је било дати и предлог решења са којима би се убудуће спречиле негативне појаве.

9. Неке од штетних одлука донетих после 2000. године.                       

Као што је и речено, у текстовима ове књиге се анализирају стања и последице које су настале након насилног ,,уличног“ преотимања власти 2000-те године (од стране мање групе колаборациониста који су власт преотели уз помоћ империјалистичких освајача), с посебним освртом на разарање привреде и друштва која су уследила након увођења неолибералне економије и антисоцијалног законодавства, односно примене ,,Вашингтонског консензуса“. Приликом сагледавања и анализе није било тешко приметити катастрофалне последице које су испољене у свим сегментима друштва, а најизраженије се огледају у уништењу индустрије, трговине и банкарства, затим у уништењу војске, образовања и науке те уништењу везивних ткива српског народа. Такође, сем наведеног, у текстовима су анализиране и последице које су се негативно одразиле на стандард грађана, а детаљно је сагледано и стање у српској дијаспори, која је значајан чинилац девизног прилива и велики дародавац српском народу у Матици. Затим, предлагани су и неки нови пројекти, као на пример пројект о развоју саобраћаја и изградњи инфраструктуре, о реиндустријализацији, о изградњи стратешког пројекта водног коридора (канала) Дунав-Велика Морава-Вардар-Егејско море,  и сл.

Сада ћемо поменути само неке од изразито штетних одлука и поступака владајуће олигархије, донетих после 2000-те, а које су у текстовима фокусиране и то:

-Прихватање концепта ,,Вашингтонског консензуса“ који је основ за нео либералну економију.

-Прихватање Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП потписан у Луксембургу 29 априла 2008. године, који је Парламент ратификовао 9. септембра исте године и том приликом донео одлука да се примењује од 1. јануара 2009. године. Ратификација у ЕУ је трајала до 1. септембра 2013. године, а до тада је Споразум једнострано примењиван на штету Србије).

-Давање сагласности о Продаји Делта – Максија и препуштања тржишта малопродаје туђим трговинама.

-Преговори са купцима и покушаји продаје Телекома ,,Србија“

-Уништавање домаће индустрије и фаворизовање такозваних страних директних инвестиција,

-Уништавање домаће трговине и фаворизовање страних трговинских ланаца,

-Уништавање домаћег банкарства и препуштање тржишта страним банкама и сл.

Поред наведеног, има још мноштво штетних примера и било би их тешко и набројати.

Др Јово Дробњак

Српска национална свест, III део

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Иди на врх