Српска национална свест, II део

Из рукописа, будуће књиге др Јове Дробњака „Криза ума“, који је приређен за штампу, у неколико наставака објављујемо делове Уводног поглавља, који се бави основним проблемима српског друштва данас. У првом наставку дат је основни приказ савремене Српске националне свести, а у овом другом научне елите.

4. Научна елита

Када се говори о науци, важно је истаћи да је битна само она наука која se може применити, односно само је вредно знање са логиком ума које се може отелотворити. Једино такво знање може дати прави квалитет. Стога је неопходно стварати научне институције у којима ће се развијати научно стваралаштво, односно институције у којима ће се визије претварати у научне пројекте,а уз то и изграђивати национална свест, патриотизам и подржавати јачање духовне снаге народа. У циљу подстицања науке, неопходно је израдити критеријуме вредновања и према истима увести адекватне националне стимулације и награде. Било би логично да се САНУ и остале научне институције реформишу те заједно са индивидуалним научницима буду носиоци научне мисли и научног стваралаштва. У тим институцијама требали би бити прави визионари, научници и ствараоци развојних пројеката, односно визионари који ће непогрешиво – према изазовима времена – предвиђати, трасирати, планирати и надзирати путеве будућности, као и бринути о духовном јачању српског народа и подржавати Светосавску вертикалу. Они би требали бити путоказ у стања која су пројектовали наши преци, односно у стања у која жели доћи већински део српског народа. Неки ће рећи да то не би требало да буде улога САНУ и осталих научних институција, па се одмах може поставити питање, а која је друго њихова улога и сврха постојања, сем бриге о опстанку и напретку српског народа и његовог усмеравања у бољу будућност? Поред осталог, мишљења смо да би у њиховој дугорочној стратегији требало да буде пројекат о обједињавању српских територија и српског народа те план о концентрацији српског знања и капитала из целог света. Без дилеме, научна елита требало би да буде свест, савест и непогрешиви визионари. Визије су моћ ума, а пројекти су отелотворење визија. Без визија и конкретних пројеката, те сталног инвестирања и реализације пројеката нема развоја, а без развоја нема биолошког увећања нити благостања грађана, односно нема дугорочног опстанка. Такође, научна елита требало би да брине и о очувању правих вредности српског народа те да буде мотиватор подизања националне свести, патриотизма и духовне снаге. Као визионари будућности, национално научна елита треба бити,,Труст мозгова“ који ће усмеравати српско друштво и државу Србију у бољу будућност и стално се залагати код власти да се извршавају планови и остварују стратешки циљеви. У суштини, елита треба бити нека врста ,,научног сервиса“ државном менаџменту и компас по коме ће се у континуитету усмеравати политике свих власти које се мењају у изборним циклусима.

5. Помањкање националне свести

Да је 2000-те године било правих визионара, односно национално свесних и храбрих предводника са национално свесном безбедносном службом, они не би дозволили да се, по сценарију и уз помоћ страних шпијунских служба, изведе Српска октобарска револуција и да се на власт доведу марионете, односно издајници. Они би настојали заједно са српским народом, да се решавају сви проблеми без страних уплитања, а и да се поправља или мења оно што није добро. Исто тако, настојали би да српски народ сам бира друштвено економски систем и своју власт, а не да му то натурају спољни непријатељи. Ипак, то време ћемо препустити историји да оцењује ,,Покољења дела суде, што је чије дају свима“- Његош. Сада се може само констатовати, да је у тим кризним временима затајило оно што је увек било вредно у српском народу, а то су српски понос и висока национална свест. Можда би уместо речи ,,затајило“ било адекватније рећи да се то десило због помањкања националне свести и испражњене духовне снаге у српском народу, јер затајити може само оно што постоји. Из овакве премисе може се закључити, да су помањкања и индивидуалне и колективне свести те недостатак духовне снаге, довели до опште атрофије националне свести и духовности. Управо, због таквог стања, ова књига има наслов КРИЗА УМА.

6.Потирање националне свести

Као што је и познато, криза националне свести није наступила одједном, а нити се српски народ преко ноћи духовно испразнио. Процес потирања националне свести и духовне девастације траје већ дуго времена. Да не идемо превише далеко у историју, осврнућемо се само у задњих сто година на основне чиниоце који су допринели потирању националне свести и духовног пражњења. На томе су активно и веома вешто, радили српски непријатељи. Посебно су им засметале српске победе у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Тај победнички менталитет нису могли поднети, а још мање разумети невероватно жртвовање за ослобађање земље и српског народа. Истраживали су корене победничког духа и поноса српског народа и увидели да је та снага у националној свести, вери и патриотизму. На темељу такве спознаје, проценили су да је то велика опасност и претња за њихове будуће планове и интересе. Сходно томе, хитно су предузели радње са којима ће – за почетак – отупити националну свест и умањити духовну снагу, да би у дужем временском процесу (како су сматрали) требало уништити конститутивне елементе српског народа. То је подразумевало да се Србима уништи везивно ткиво које чини национална свест, патриотизам, вера (Светосавље), језик, писмо, култура  и обичаји, да би постали аморфна (безвредна) маса са којом ће лако манипулисати. Међутим, било им је јасно да то не могу постићи без неке лукаве тактике на коју ће Срби насести. Одабрали су примамљиву понуду за тадашњи државни менаџмент Србије, а то је да Србија буде окосница, а Срби носиоци стварања заједничке јужнословенске државе. У ,,добрим“ намерама крила се велика подвала, где Србија треба да изгуби своју државност, а Срби своју самобитност(својство народа). Тако се то и десило. Нова Јужнословенска држава, састављена од различитих етничких група и различитих вера, била је разарајући чинилац српског националног корпуса. Одмах су, после формирања те државе, представници неких етничких група показали својим деловањем да не виде будућност у заједничкој држави. Испољавали су незадовољство и показивали сепаратизам. У томе су им помагали и подршку давали неки спољни, а и домаћи чиниоци. Ради што бржег разарања српског бића, спољни непријатељи су иницирали (преко утицајних домаћих личности), стварање вештачке нације, односно нације југословенства. Од таквих заблуда и историјских грешака, не могу се аболирати неки српски теоретичари, а нити владари. Лоша процена, око стварања заједничке државе јужнославенских народа и спајања нечег што је неспојиво, нанела је несагледиве штете српском народу. Последице од таквих грешака, још ће се задуго осећати. Истина, они су имали племените намере, али и веома лоше перцепције. Због неког заједништва и удовољавања захтевима неких етничких група, српски народ је национално и духовно спутаван. Прављени су разни уступци другим етничким групама и то углавном на штету српског народа. Тако је прихваћен и Конкордат, односно потписан је Споразум између Ватикана и Краљевине Југославије, чиме је Српска Православна Црква изгубила примат. Све је то помало крунило националну свест и духовну снагу српског народа.

Потом, дошао је Други светски рат у коме је највише страдао српски народ. Поред страдања од агресора, српски народ је десеткован је и у обрачунима између етничких група, као и у обрачунима између политичких фракција. По завршетку рата, поново је направљена заједничка држава – Југославија и то са шест република (државица). Та творевина била је накараднија од претходне и много гора за српски народ. Према новом устројству и организацији државног уређења, остала је трећина српског народа изван Србије. Успостављен је режим титоизма, као нека врста социјализма са сатанском идеологијом. Нове власти су пожуриле да униште све вредности српског друштва и да се обрачунају са преживелом српском интелигенцијом и Српском Православном Црквом. Уз то почињени су многи социјални, економски и културни злочини, а уведено је и антисрпско школство са лажном историјом. Дакле, једноставно речено титоизам са сатанском идеологијом оставио је толико негативне последице у српском корпусу да ће се још задуго осећати. Поред осталог, то се огледа у потирању националне свести и Светосавља, затим у уништењу културе, писма, језика, прекрајање историје те у уништењу и свих осталих српских атрибута.

Када је мало спласнуо сатански режим и стеге попустиле, крајем 80-тих година прошлог века, ,,из пепела“ је почела да васкрсава национална свест, култура и Светосавље. У томе су империјалистичке силе (међу којима су и наши ,,стари“ непријатељи), виделе велику препреку на путу остварења циљева, за које су дуго времена припремали планове. Познато је, да су те силе одувек тежиле да завладају са Србијом, као стратешком тачком и главном ,,капијом“ између истока и запада. У сумрак титоизма, оценили су да је то ,,право“ време за остварење планова и испуњење вековних амбиција. Зато је прво требало разбити СФРЈ и придобити бивше републике за савезнике. У томе су успели. Потом су произвели грађанске сукобе на подручју бивше СФРЈ и за исте оптужили Србију и цели српски корпус. Сукоби су им послужили као разлог да би за исте лажно окривили Србију да би јој увели санкције и вршили остале притиске. Пошто се српски народ није олако предавао, онда су 1999 године бомбардовали Србију и одузели територију Косово и Метохију. Међутим, ни то није било довољно, требало је потчинити целу Србију. Због тога су 2000-те године, путем домаћих издајника, извели такозвану Српску октобарску револуцију и на власт довели вазале. То је илустративни пример аутоколонијализма. Од тада па до данашњих дана, земља је економски и културно окупирана.

У периоду санкција, а и после 2000-те године, народ је страшно осиромашио, па је и то отупљивало оштрицу и потискивало у страну националну свест те умањивало духовну снагу и патриотизам српског народа.

Ипак, и поред снажно отупљиване националне свести те умањиване духовне снаге и патриотизма под притисцима појединих чинилаца описаних по фазама у задњих сто година (да не идемо у старију историју и страдања у ропству под Турцима), евидентно је да је српски народ трпељив и постојан. То значи да је српски народ природно жилав и отпоран на константне притиске,што је одлика само великих народа. Сасвим је јасно да није било лако поднети стварање југословенства на штету српског етноса и одолети притисцима за одрицање од српске самобитности, затим биолошко истребљивање током Другог светског рата и притиске за конвертитство, потом сатански титоизам од пола века, међународне санкције после 90-тих и бомбардовање 1999-те, а поврх свега тога и Српску октобарску револуцију 2.000-те године. Уз све невоље, после 2000-те године требало је, у тим смутним временима, истрпети и довођење вазала на власт и преживети аутошовинизам у великом сиромаштву. Таква жилавост је доказ да српски корени сежу у далеку прошлост, односно да је српски народ стари и велики народ. Стоичко подношење свих невоља, уз очување основних самобитности, упућује на констатацију да се конститутивни елементи српског народа могу само отупети и привремено обуздати, али не и уништити све док се, колико толико, одржавају и чувају нити (везивна ткива) које повезују српски народ, а то је национална свест и Светосавље, језик и писмо, патриотизам, култура и обичаји. Овоме треба додати још и историју српског народа, јер нема будућности без познавања прошлости, нити може бити националне свести без националног образовања. Ако прихватимо да су исправне наведене констатације и узмемо их као основ за премисе, онда се уместо нових закључака намећу логична питања: Зашто се сва зла, поменута и не поменута, дешавају Србима као старом народу? Да ли су се неки догађаји могли предупредити? Зашто се кроз историју понављају исте или сличне грешке и то више пута? Зашто српски народ дозвољава да се у његовом гнезду легу издајници? Да ли стари и постојан народ, као што је српски народ, може дозволити да му стране агентуре и ,,невидљиве силе“ потуре туђина на престо (слично као што су довели лажног цара Шћепана Малог у Црној Гори) те да тај сатире српски народ и помоћу сатанске идеологије влада близу пола века? Затим, да ли може дозволити тај стари народ да му стране агентуре на почетку 21. века доведу на власт српске издајнике? Зашто се све то дешава и стално понавља српском народу? Шта је то толико поремећено у коду српског народа? Шта треба променити и које активности предузети да се то не понавља? О овим и сличним питањима, требало би у наредном периоду да се бави национално свесна научна елита, да идентификују историјске грешке и понуде стратешка решења како се грешке не би понављале.

др Јово Дробњак

Српска национална свест, II део

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Иди на врх