Српска национална свест, I део

У неколико наставака на сајту Покрета свесрпског уједињења, ће бити презентиран уводни део рукописа, будуће књиге „Криза ума“ , др Јове Дробњака, истакнутог научног радника у области економије и бившег успешног привредника, који је између осталог више од деценију био генерални директор моћног привредног гиганта ДТС из Дубровника у последњем периоду постојања СФРЈ. У тим текстовима је дато стање пре свега друштвене и националне свести српске елите, али и ширих слојева становништва у последњих пар деценија и данас, и шта би све требало предузети да се ситуација и наша судбина битно побољша. (др Драган Петровић).

 *  *  *

Ову књигу чини збирка једног дела објављених текстова у разним медијима и у различитим периодима, од Српске октобарске револуције 2000-те године па до данашњих дана. Можда неки од њих нису данас актуелни, па их треба посматрати као субјективни суд о појавама у томе времену. Ипак важно је истаћи да је аутор формирао тај суд на основу чињеница уз емпиријско сагледавање стања и стручну анализу  економије и друштвених прилика. Ако би апстраховали једносмерност погледа и субјективност оцена – које увек постоје на сваком месту и код свих људи – онда би се могло рећи да сваки текст верно сведочи о времену у коме је писан. У суштини, текстови хронолошки осликавају економске деструкције i уништавање домаће привреде, као и девастацију свих националних вредности. Наиме, нове вазалне власти су, одмах после 2000-те године, пожуриле да што верније изврше налоге својих ментора, а то значи да растуре српско ткиво и направе што више економских и других злочина у нашем друштву. Поред указивања на таква непочинства и антисрпску политику, у неким од ових текстова предлагана су решења за заустављање даљег националног посртања и нуђен концепт привредног опоравка. Понуђени концепт се заснива на неопходним друштвено економским реформама, на конкретним програмима и стратешким пројектима развоја привреде и друштва. Од предложених програма и пројеката поменућемо само пројекте као што су ,,Реиндустријализација“ и ,,Нова индустријализација“, затим ,,Водни коридор“ (Пројект изградње канала Дунав-Морава-Вардар-Егејско море) и ,,Саобраћај Србије“ с посебним освртом на изградњу саобраћајне инфраструктуре. За неке пројекте предложена је и финансијска конструкција, методологија и процедуре остварења, као и динамика реализације уз приказ предвиђаних ефекта од улагања. Са програмима и пројектима, као и хронологијом антисрпског деловања (са којим су направљени економски, културни и сваки друго злочини после 2000-те године), књига добија на значају зато што подсећа садашње генерације и опомиње будуће на ружно време у коме је затајила национална свест, достојанство, чојство и јунаштво те патриотизам сваке врсте. У томе времену дошло је и до тоталне девастације колективног духа и окупације националне свести, а то је најтежи облик окупације. Кроз историју је доказано, да је увек лакше ослободити окупиране територије, него људске умове.Нажалост, у времену о коме пишемо (од 2000-те па наовамо), није постојао критични минимум национално слободне интелектуалне мисли, па самим тим није било ни интелектуалне снаге да се одупре домаћим издајницима, спољном насртању и окупацији. Може се констатовати да међу интелектуалцима није било визионара, а нити национално утемељених предводника. Чак је и део научне просечности потпуно затајио.

1. Помањкање националне свести у научним институцијама.      вредности.

Када се говори о недостатку визионарства, научне мисли и национално утемељене свести, а пре свега патриотске одважности и поноса, највећим делом се мисли на интелектуално научну елиту у САНУ. Та институција, а ни њени појединци нису одговорили на изазове времена са научном, а нити са националном снагом. То је била права прилика да се сагледа суштина те научне институције и њен допринос друштвеној заједници, који је неприметан у задњих 30 година. Народна изрека  гласи ,,Не пада снег да покрије брег, већ да свака звер покаже траг“, тако је и САНУ показала своје право лице. Уместо да предвиђа догађаје (антиципира), да брине о изради програма и стратешких пројекта, да упозорава државни менаџмент на претеће негативне појаве те планира активности да се исте предупреде, да координира институције и брине о реализацији програма и пројеката, да сарађује са научним институцијама у свету и да настоји да се у Србији примењују савремене технологије и унапређује економија те да стално усмерава српско друштво и државу Србију у бољу будућност, та институција је била само посматрач пасивног прилагођавања појединаца и друштва новонасталим приликама у протеклих 30 година. Стога се може поставити питање, да ли је тамо заиста наша научна елита и да ли уопште имају перцепције о опстанку и будућности српског народа и државе Србије? Заправо, САНУ би требало да има пројектована стања из свих области, у која српски народ и држава Србија желе и намеравају да дођу за једну, пет, десет, педесет, за сто и више година. То значи да би та научна институција требала да има стратешке пројекте о демографији и о обједињавању српског народа и српских територија, о обједињавању српске науке и капитала из целог света, о економском и техничко технолошком развоју Србије и да правим путем усмерава будућност свеколиког српског народа и државе Србије. Међутим, уместо тога, председник САНУ изјављује да је Косово и Метохија за Србију изгубљена територија и да треба одустати од даљег залагања за територијални интегритет. Такође, други академик изјављује да Србија нема децу за ослобађање Косова и Метохије, уместо да стави на располагање себе и своје вршњаке за ослобађање свете земље Косова и Метохије, односно за одбрану интегритета Србије. Из наведеног се очитује свест, савест и патриотизам председника и неких чланова САНУ. Због тога, треба се запитати да ли је то скуп научника, односно меритократије и патриота, који су достојни следбеници утемељивача САНУ или су поданици неких туђих политика, среброљупци и чувари својих интереса? Поред наведеног, треба се запитати шта је и са осталим нашим научним институцијама? Као што је и познато, српски народ је увек имао високе интелектуалце и визионаре, па се треба запитати да ли је сада српска научна елита измештена негде изван САНУ и неких научних институција где још увек није изграђена национална свест и где понаособ интелектуалци не могу да се искажу? Ако појединци у САНУ и у другим научним институцијама, немају изграђену националну свест и достојанство, патриотизам и визионарске способности, онда се треба запитати да ли требају српском друштву тако анационалне и неделотворне научне институције? Такође, треба се запитати да ли такве институције треба и даље финансирати из буџета Србије?

Поразна је и тужна чињеница, да од 2000-те године па наовамо, већи утицај у друштву имају такозване невладине организације него ,,национално свесне и патриотске елите“.Чак се понекада стиче утисак да су невладине организације ,,саветодавни сервис“ државном менаџменту. У суштини, те организације нису ништа друго до агенти страних служба по чијем налогу обављају одређене послове, а које су увек противу и на штету Србије и српског народа. Још је жалосније што се те организације финансирају из буџета Србије, а надасве што имају знатан утицај на државни менаџмент.

Дакле, невладине организације (као испружена рука неоколонијалних окупатора и разних спољних агентура) својим деловањем разарају српско друштво и уништавају националне вредности, а научно-национална и патриотска ,,елита“ се не примећује, као и да не постоји. Сходно таквом стању, могло би се закључити да је та ,,научна номенклатура“ само добро плаћена и то без покрића и било какве одговорности.  За све време они нису ни покушали, а камоли понудили ваљане пројекте и програме са којима би се Србија избавила из учмалости и велике заосталости и да би се ослободила од неоколонијалне окупације. После оваквих спознаја, сасвим је логично постављено питање у претходном делу текста, да ли Србији требају овако неделотворне научне институције?Вероватно ће се још неки запитати на сличан начин, а други ће покушати да њихову неодговорност и оглушивање о судбину нације, објасне са увреженим мишљењима да су интелектуалци ,,плаашљива срца“ те да се повлаче у своју љуштуру када наступе потешкоће ,,више силе и смутна времена“. У таквим временима, како је Иво Андрић писао, ,,паметни“ заћуте, будале проговоре, а фукаре се обогате. Но, ипак треба констатовати, да велики део интелектуалаца нису кукавице, а нити анационалне личности,  већ не налазе праве форме да искажу своје ставове и националне пројекте. Њима не дозвољавају ,,среброљупци“ и поданици неких туђих интереса, да иступају и представљају пројекте испред званичних институција. Требало би, сви они који се финансирају средствима пореских обвезника (а одређени су да се научно баве судбином нације и њеном будућности), да буду национално утемељени и добре патриоте. Они немају право на оглушивање, нити на било какав страх и неодговорност. Уосталом, национално одговорни људи никада се неће оглушити о свој народ и своју државу.

2. Национално образовање као основ изградње националне свести

Исто тако треба се запитати, да ли је наше образовање на задовољавајућем нивоу, односно да ли је у функцији оспособљавања младих генерација и подизања општег нивоа знања и изградње националне свести у друштву, као и у функцији опстанка српске нације и државе Србије? Наиме, уколико сеса образовањем не изграђује национална и патриотска свест младих генерација, онда  је то узалудно и некорисно, па чак и штетно образовање. Са анационалним и непатриотским образовањем праве се троструке штете. Као прво, нерационално се троше средства грађана (узалудне материјалне жртве), друго, уништавају се нове генерације (умно биолошке жртве) и треће, стварају се аморфне, национално несвесне и друштвено штетне масе које својим  деловањем разарају биолошки ланац (низ), односно друштво. Такво образовање производи најгоре незнање, а то је национална несвесност од које нема ништа горе. У суштини, може се рећи, да је то квази образовање које се проводи уз допуштење, или боље речено то је анационално образовање које се проводи са политиком владајућих структура. Успостављањем таквог образовања, поданичка номенклатура проводи задату  политику и извршава налоге својих спољних ментора. То је аутоколонијализам, односно суптилни облик самоуништења и најгоре самоубилачко оружје. Познато је да се биолошко-конзистентни људски ланац (који се зове друштво), урушава и постепено изумире ако се оскрнави или уништи његова везивна нит. Та везивна нит, односно кохезиони чинилац, јесте национална свест и љубав према својој отаџбини (постојбини) независно где човек живи, а та љубав је патриотизам. Друштво, односно друштвену заједницу, треба посматрати као временски конзистентни низ људског трајања (са свим својим вредностима), на одређеном простору, од постања па до краја. Да би друштво опстајало и било одрживо кроз проток времена, неопходно је да сачува све своје вредности, а надасве оно што га спаја, с једне стране и што га чини чврстим и јаким да се одбрани од свих утицаја и напада, с друге стране. Значи, друштво није једнократна ,или краткорочна одредница, већ вечни конзистентни људски низ чији је начин обнове и опстанка успоставио Стваралац. Кроз проток времена, генерације су дужне, свака у свом периоду трајања, да одржавају и чувају оно што их повезује и што их јача и брани. Многе друштвене заједнице (народи) су изумирале зато што нису сачувале везивно ткиво које их је повезивало. То добро знају наши непријатељи па нам зато и намећу анационално образовање и квази науку без националне свести и патриотизма. На нас су усмерили смртоносно оружје да би нас уништили и претворили у нешто друго, у оно што не можемо бити. Зато се требамо освестити, прибрати и изграђивати националну свест и патриотизам кроз све нивое образовања. Поред тога, неопходно је што пре ставити под националну контролу израду школских и научних програма и издавање уџбеника. Да би уџбеници били програмски и садржајно уједначени и национално задовољавајући, издавање би требало да обавља само једна референтна домаћа издавачка кућа, а не као што нам сада странци праве програме и штампају уџбенике.

3. Друштво као конзистентни људски ланац

У овоме тексту више пута је помињана реч друштво, а и у свакодневним комуникацијама и литератури стално се сусрећемо са појмомдруштво и друштвена заједница којепоједини теоретичари различито дефинишу. Мишљења смо да би требало разјаснити шта се подразумева под појмом друштва, како је настајало и шта га повезује и одржава у трајању, затим какве су квантитативне и квалитативне вредности друштва и који су узроци његовог одумирања (нестајања). У већини случајева теоретичари дефинишу друштво као групу људи који живе у заједници у неком региону (држави) у којој су успостављени друштвени односи, друштвене улоге и статус сваког појединца. Посматрано са аспекта настанка, може се рећи да је од првих људи, које је Стваралац створио, настала група која је у еволутивном процесу израсла у друштво са изграђеним друштвеним односима. Значи, друштво је конзистентни људски ланац стваран кроз проток времена од прошлости, садашњости и будућности. Са аспекта континуитета, друштво се може дефинисати као заједница живих људи са материјалном, културном и духовном заоставштином оних који су се преселили на Небо и са онима који ће се родити. Када је у питању трајање, може се рећи да ће друштво трајати све док генерације успевају сачувати оно што повезује то друштво, односно док се чува његово везивно ткиво. Стога је важно да свака генерација, у овоземаљском животу, сачува главне вредности друштва.

Као што је већ и наведено, основно везивно ткиво у српском друштву, поред осталих атрибута, јесте национална свест. Са разлогом истичемо српско друштво,јер исто поистовећујемо са српским народом, зато што је српски народ већинска етничка група уукупном становништву Србије. У овоме случају – посматрано с политичког аспекта – народ може бити и синоним за српску нацију. Стога, да би наше друштво (народ) опстајало, неопходно је стално изграђивати националну свест. У томе требају васпитне, образовне и научне институције да имају важну улогу.

У међународним односима, теоретичари а надасве политичари, диференцирају (класификују) друштва (народе), по разним основама, као на пример: по броју становника, по висини стандарда грађана (БДП и национални доходак по глави становника), по наоружању и војној моћи, по континуитету и историјском трајању, по доприносу у науци, култури и спорту, по слободарској традицији и залагању за људска права, као и по другим разним основама. Углавном, економски јака и војно моћна друштва, стварају критеријуме по којима се оцењују друштва, а истовремено утврђују и вредносну лествицу при чему често фалсификују податке, а надасве историју. Они наше друштво – народ – сврставају у доњи део лествице по свим основама, са чим се не можемо сложити. Друштво – народ – не може се оцењивати по квантитету, већ искључиво по квалитету. То подразумева допринос  међународној заједници у науци, култури, спорту и …., као и по историјском трајању и борби за људска права и слободе. По томе основу, српски народ спада у велике народе и историјски гледано у најстарије народе у Европи. То значи,  да пропорцијално броју становника, српски народ спада у сами врх светске лествице. Дакле, српски народ је велики народ, а ,,у великим народима генију се гнездо вије“ – Његош. Посматрано у светским размерама, српски народ заиста има доста генија. О вредностима нашег народа треба да пише у свим уџбеницима и да се то увек истиче на свим местима и у свим приликама.

др Јово Дробњак

Српска национална свест, I део

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Иди на врх