Стање и перспективе текстилне индустрије у Србији-неопходне крупне и стратешке промене

Текстилна индустрија као једна од индустријских грана у Србији која је развијена још у периоду зачетка индустрије током XIX века, и била распрострањена и ван великих индустријских центара, дакле и на југу и југоистоку земље, током ХХ века је доживела додатан процват. Тако је текстилна индустрија 1989. године имала преко 250 000 запослених и извозила у САД и Западну Европу. Тада је у оквиру текстилне индустрије Републике Србије успешно деловало око стотину фабрика. Годишњи извоз је премашивао пет милијарди долара. Најпознатије су Беко, Први мај Пирот, Клуз, Тиз Земун, Зеленгора.

            Распад СФРЈ, санкције, рат у окружењу и најзад бомбардовање 1999. године, тешко су погодиле и текстилну индустрију Србије. Током 2000-их је у стечају Први мај, Клуз, ТИВ индустрија текстила Врање, а Конфекција Рудник Горњи Милановац у реструктуирању и др.Међутим, управо дивља приватизација почетком 2000-их довела је све заједно до смањења броја запослених у овој грани индустрије наше земље на свега око 25000.

Последњих година долази до пораста броја запослених у овој индустријској грани Србије, па је тако 2014 било око 47 000, а током 2018 близу 50 000 запослених. У 2014. години извезено је производа текстилне индустрије Србије за око 0,9 милијарди $, а увоз текстилних производа је износио близу 1 милијарду $.

Један од највећих проблема је недостатак сировина које се и до 90 % увозе. Некада је рецимо само фабрика вискозе у Лозници снабдевала добар део текстилне индустрије својим производима чега сада нема.

            Данас у Србији постоје пет важна регионална центра текстилне индустрије. То су Ада, фабрика трикотаже највећег значаја у земљи, чему треба додати и суседни Сомбор. У Сомбору и околини углавном стране фирме запошљавају близу 13 000 запослених у текстилној индустрији.

Потом производња текстилне конфекције у Ариљу, рачунајући и спортску одећу, беби опрему и доње рубље. У Новом Пазару производња џинса и спортске опреме. У источној Србији постоји већи број мањих произвођача, углавном за страни ланац производње, памучног и синтетичког предива и доњег рубља. Најзад у београдској регији се производе готови производи, синтетичка предива, спортска памучна одећа, доњи веш, плетени производи.Фабрике трикотаже у Ади које су данас активне су следеће: Гитекс, Енди книт, Реди, Марцонети, Леонардо, Еритекс плус, Сатекс СПМР, Малонка, Oницели.

Када је у питању стање индустрије у источној, прецизније југоисточној Србији, где су у питању углавном мањи расцепкани погони и фабрике, махом као део система производње страних великих фирми, можемо погледати Лесковац, ранији „српски манчестер“ текстилне индустрије. У овом граду је у периоду социјалистичке Југославије деловало шест фабрика текстилне индустрије и три трикотаже. Данас ради само неколико текстилних фабрика које су настале углавном преструктуирањем друштвеног капитала или самосталном иницијативом. „Фалке“, немачка фабрика која се налази у кругу бивше фабрике „Летекс“. Потом, ту је „Џинс“ турска фабрика која се налази у кругу бивших фабрика „Синтетика“, „Срболека“, „Југохема“ и „Бимтекс“.

Гране текстилне индустрије у Србији данас су производња вуне, памука, јуте, лана и конопље, свиле, тепиха, конфекције, трикотаже, вештачких влакана, ћилима.

У оквиру индустрије вуне најзначајнији су вунарски комбинат Латекс из Лесковца, више фабрика и погона у београдској регији, Слобода из Куле, Грделица из Грделице, Вучје из Вучја. Сировинска база у Србији је веома слаба па се тако увози 79% вуне, 95% памука и 100% јуте, за потребе домаће производње. Гаји се конопља на малим површинама и са скромним приносимау Поморављу и памук у Војводини и Неготинској крајини.

Текстилна индустрија у Србији је високо радно интензивна, јер запошљава велики број, пре свега слабо кфалификованих радника, махом жена. Распрострањена је добрим делом у слабије развијеним областима земље, и одликује се мањим просечним примањима у односу на развијеније делове Србије.

            Влада Србије, посебно од 2015, године, форсира концепт страних инвестиција као могућност опоравка привреде Србије. У оквиру текстилне индустрије већ у току следећих пар година дошло је до инвестиција компаније ЦЦМ мода из Истанбула. Отоврен је погон у Ћуприји, док је турска фабрика Астер текстил отворила погон у Нишу.

Српски економиста Јово Дробњак у својој књизи Нови економски манифест, даје концепт реиндустријализације Србије. У том концепту су веома важне индустријске зоне које би се посебно стимулисале у мање развијеним областима земље, што се односи на текстилну индустрију. Низ подстицајних мера државе у том правцу, додела јефтиних плацева у индустријским зонама, укључујући и смањење пдв и пореза, помогло би обнови између осталог и текстилне индустрије. Дробњак је веома критичан према стратегији ослањања на стране директне инвестиције, као важан облик потенцијалне реиндустријализације. Он чак читав концепт страних директних инвестиција сматра погрешним и штетним.             Покушаји реиндустријализације Србије од 2012. године, дају релативно скромне резултате. Тако се у периоду до почетка 2017. године, укупна индустрија у Србији подигла за око 4 %. Насупрот томе сама текстилна индустрија је сваке од ове четири године бележила пад од по пар процената прве две године, а изузетак је била 2015, где је у односу на претходну забележен раст од готово 25 %. Насупрот томе у 2014, пад производње у текстилној индустрији Србије у односу на претходну годину је близу 20 %, а 2016, преко 15 %, чиме је укупан биланс у овом периоду негативан.

Међутим од тада се ситуација по питању текстилне индустрије стабилизује, у правцу лаганог напретка. Само је извоз текстила у 2018, био близу милијарде долара, што је дупло више него пре 5-6 година. Извоз чарапа премашује 300 милиона долара. Практично последњих година извоз текстилне индустрије бележи раст од по 10 до 15 %. Поред око 1600 домаћих фирми у области текстилне индустрије, коју чине предузетници, до малих средњих и великих предузећа, делује и 25 страних великих компанија, који генеришу велики део извоза. Фирме из Италије највише производе чарапе, а из Турске конфекцију и модне одевне предмете.

Укупан број запослених у Србији је у порасту од 2015, и то од близу 1 900 000, на нешто преко 2,1 милиона. То је реално повећање ако имамо у обзир смањење становништва у Србији као резултат негативног природног прираштаја и паралелно са тим одлива у иностранство, што доводи до смањења популације у земљи, рачунајући и радно способно становништво. У производњи је такође дошло до пораста броја запослених и то од близу 380 000 2015. године, на чак близу 460 000 године 2019. Броз запослених укупно у индустрији текстила, рачунајући и запослене у производњи одевних предмета (али не рачунајући производњу коже и обуће) је порастао од око 42,500 године 2015, на око 49,600 године 2019. Пошто не располажемо евентуалним променама током прве половине 2020, веазно за корона пандемију и ванредно стање, пораст запослених у текстилној индустрији у целини је очигледан. Дакле, уколико анализирамо број запослених у текстилној индустрији Србије, можемо приметити да (не улазећи у суштину нове методологије за одређивање статуса запослени и незапослени у Србији последњих година), да је он у лаганом узлазу.

Када су у питању производни резултати, они су у текстилној индустрији веома неуједначени протеклих година закључно са 2018. календарском. У индустрији Србије као целини се након пада у календарској 2014, (као и у 2012) бележи раст следећих година. Међутим, у текстилној индустрији као целини, бележи се благи пад у 2013, те још већи у 2014, нарочито у производњи текстила ван готових одевних предмета. Године 2015 и 2017 се бележи известан пораст, а 2016 и 2018 благи пад, при чему се у производњи готових производа постижу по календарским годинама нешто мањеизражене осцилације, дакле углавном известан благи пораст. Треба напоменути да смо већ констатовали пораст броја запослених у овом периоду у текстилној индустрији, па ако је реч о продуктивности по запосленом, она не добија на видљивом интензитету, али у бруто показатељима можемо констатовати известан благи и неуједначен пораст.

Посматрано по структури производних грана текстилне индустрије, дакле производњи, видимо различите резултате. Долази до уочљивог пада у производњи памука и производа од њега. Производња тепиха, па и доњег веша углавном стагнира. Са друге стране производња одевних предмета и готових производа бележи пораст. Тако производња радне одеће износи 2011. године око милион комада, године 2015, близу 1,3 милиона, а 2018, близу 2 милиона. Производња доњег веша се увећава за четири и по пута у истом периоду. Производња остале одеће се увећава за више од два пута, а производња чарапа је већа за око једне трећине.Једино смањење је евидентно у области лидерске одеће (врхунске).

Када се посматра укупна структура извоза и увоза Србије, у периоду 2011-2018, видимо велики негативан дисбаланс, који се тек нешто кориговао 2013 до 2017, да би 2018, поново порастао. У номиналном износу у читавом периоду постоји раст и извоза и увоза. Нешто боље стоји, а са сличним параметрима, биланс српског спољнотрговинског биланса у области индустријских производа, па се тако 2017, негативан биланс приближио на свега око милијарду $, а следеће године порастао на око 1,6 милијарди $.

Када је у питању текстилна индустрија у целини, она учествује у укупном извозу индустријских производа Србие са око 5-6 %, а сличан је и њен удео у увозу. Занимљиво је да је у оквиру текстилне индустрије, коју можемо поделити на производњу одевних производа и производњу текстила, ова прва групација далеко успешнија у спољнотрговинском билансу, и има редовно позитиван салдо. Како се за приближно толико у номиналном износу више увози производа текстила, спољнотрговински биланс Србије у оквиру текстилне индустрије као целине, је у номиналном износу изједначен, или са благим минусом у већини година посматраног периода.

На први поглед долази до повећавања запослених у области текстилне индустрије у Србији, што је само по себи добро. Са друге стране ово је грана индустрије зависна од увоза сировина, иако би се могло у том правцу много учинити да се та зависност смањи. Пример је могућност, до сада неискоришћења обнављање домаће производње вискозе, али и неих других материјала. Стране инвестиције у овој индустријској грани нису дале неки резултат, јер су субвенције државе високе, примања запослених и њихов статус ниски, еколошки стандарди, који су у старту нижи од оних у ЕУ, се некад не  испуњавају или заобилазе. Такав приступ неће извући привреду и развој Србије већ нас одржавати у полуколонијалном статусу. Подређен статус недовољно развијене гране индустрије, текстилна индустрија често није имала у својој претходној нововековној историји постојања, то не би био разлог ни данас. Високе технологије Четврте генерације, ојачавање домаће сировинске базе, изградња планских индустријских зона, само су неке од стратешких праваца који се могу примењивати и комбиновано. Средства која улаже држава Србија и погодности страном фактору у овој индустријкој грани се могу и морају усмеравати за помоћ домаћем бизнису, укрупњавању производње и покретања породичних фирми које су координиране у веће системе. Јасно је да постојећи неомонетаристички и неолиберални концепт и људи који управљају привредом и привредном комором Србије немају ни визију ни знање, ни концепцију за тако нешто. Потребне су нам промене, а могућности текстилне индустрије су много веће од садашњег стања.

др Драган Петровић

Стање и перспективе текстилне индустрије у Србији-неопходне крупне и стратешке промене

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Иди на врх