БАЛКАН НА „БУРЕТУ БАРУТА“ ИЛИ ЧЕКАЈУЋИ НОВУ ЈАЛТУ

Више наших и страних аналитичара се у задње време, анализирајући тренутни геополитички моменат у свету, позива на чувене Грамшијеве речи, да у времену када старо још није умрло, а ново се тек рађа, настаје време хаоса. Ово је права слика и прилика садашњег геополитичког стања Балканских криминализованих и економски уништених деспотија, које једноставно не могу да се снађу у овом својеврсном интерегнуму наступајућих тектонских геполитичких промена. С једне стране, САД и ЕУ, полако али сугурно губе примат у свету, а што је итекако видљиво на Балкану, бавећи се све више сопственим нагомиланим свеукупним проблемима, а без постојања било какве тактике повлачења, пошто, ношени својом супериорношћу, никада нису озбиљно ни развијали. Надолазеће геополитичке и економске силе са Истока, с друге стране, изгледа да још нису дефинисале заједничку стратегију, па још увек делују сепаратно и не довољно дубоко и снажно да би то било препознатњиво, посебно балканским народима. У оваквој ситуацији није ни мало чудно да све бакланске деспотије данас пролазе кроз то време хаоса, при чему оне доста личе једна другој, са скоро истоветним политичким, економским, деморафским и другим проблемима.

Србија је након изнуђених општих избора, „повратка“ вируса Корона, те недавних масовних демонстрација широм земље огорченог народа готово свих политичких оријентација, дефинитивно ушла у једну од својих најдубљих криза у историји, суочена са реалном могућношћу губитка своје јужне покраине. Економски измрцварену и осакаћену, без обзира на тренутну варљиву макроекономску стабилност, њу од јесени тек очекују страховити економски изазови надолазеће светске економске кризе, коју чекамо неприпремњени. На политичкој „циркусној“ позорници све личи на почетак стрмоглавог пада владајућих елита, без праве и реалне алтернативе, пошто су опозиционе елите већ дуже време прозрене и отписане од огромне већине грађана. Отуда може лако ускоро да дође до праве, а не „режиране“ ескалације насиља са огромним последицама, са реалним очекивањем да тачка кључања буде „коначно решавање“ статусног питања наше јужне покрајине, односно западног нарко-хибрида, аокидач лако могу бити и социјални немири на јесен ове године.

Северна Македонија, са пресликаном нашом економском ситуацијом, такође дубоко подељена, са снажним албанским вектором, подржаним од евро-атлантских структура, након недавних избора изгледа још нестабилније и рањивије него раније, где се уопште не види крај политичке кризе. Недавно придруживање НАТО-у само ће им донети додатне нерешиве проблеме, при чему и сам њихов опстанак као нације може врло лако да дође у питање.

Након свих недавних догађања око литија, које су довеле до огромне и готово непомирњиве поделе у друштву, можда је ситуација најближа експозији у Црној Гори, где ће до скорашњих избора владајућа деспотска елита учинити све да би се одржала на власти, па чак и по цену тоталне издаје основних националних интереса. Изузетно тешка тренутна економска ситуација, ове невољне чланице НАТО-а, много изреженија него код других балканских деспотија, чини укупну ситуацију још рањивијом и експлозивнијом, са несагледивим последицама.

Све ово речено се слободно може пресликати и на тренутно стање у Федерацији БиХ, односно у Републици Српској, имајући у виду овде посебне специфичности. Притисак евро-атлантских структура на ову нечланицу НАТО-а је вероватно, поред Србије, највећи и највидњивији, са жељом за пуном, тотално неприродном, унитаризацијом земље. Под агендом борбе са „малигним“ руским утицајем, овај притисак ће још бити изразитији код обе ове земље.Ту је и Албанија, најтипичнији криминализовани амерички пион на Балкану, са тотално уништеном и опустошеном привредом и највећом емиграцијом међу свим балканским народима, са непостојањем било какве перспективе, након полаког али сигурног повлачења интересовања евро-атлантских структура за њом. У тој сенци остају све њене отворене тенденције ширења на територије суседних балканских држава, вештачки подржаних од својих мецена.

Посебна прича на Балкану је Бугарска, као једина чланица ЕУ од набројаних, која је анализирана у нашем задњем тексту на овом сајту. Све тамо наведене податке ових дана потврђују велики протести огорченог народа, а против корумпиране власти у земљи, чији епилог ће вероватно бити смена власти и можда чак почетак дистанцирања од ЕУ и НАТО-а. Велика је шанса да управо оваква Бугарска, поред Црне Горе, буде иницијатор серије структурних и судбоносних потреса на Балкану у његовом преформатирању у сасвим другачијем смеру.

Многе заједничке црте данашњих балканских владара тако је добро одсликао Флоријан Бибер у својој новој књизи о јачању ауторитаризма на Западном Балкану. Он их види разапете између одбране власти свим средствима и очувања демократске фасаде уз подршку Запада, који међутим постаје све више скептичан према проширењу ЕУ, па га отеже у недоглед. Балканске „стабилократије“, односно балкански „хибридни режими“ одрживи су само уз ЕУ, јер им је неопходан неко споља да их похвали за стабилност, да се слика са њима, а да истовремено зажмури на гажење правне државе и основних демократских начела, тако уверљиво одсликава Бибер. И заиста у недостатку идеолошки кохерентног  система, који би могао да преживи без тих фигура, балкански деспоти су створили у овом интерегнуму своје специфичне хибридне, врло компатибилне системе са демократским маскама, врло добро се разумејући и свестрано сарађујући међусобно. Ту мафијашку балканску хидру владајућих елита евро-атланске структуре, у духу стабилократије, отворено подржавају, јер све док је она на власти, биће им гаранција очувања њихових интереса на Балкану. Међутим, већ се види проблем у најави, јер тој хидри прети велика опасност и то са више страна, када њени краци почну један по један да отказују послушност, а атрофирана глава буде принуђена на повлачење. Балканске аутократије, засноване на колонијалном економско-социјалном моделу неомонетаристиче и у суштини неолибералне економије разарају балканска друштва и привреде, врше енормна раслојавања по „латиноамеричком“ узору. Демографски крах као једна од последица овог „модела“, који резултира негативним природним прираштајем, плус механичким одливом најпродуктивнијег дела становништва ка иностранству у потрази за егзистенцијом, „допуњен“ је мигрантским притиском (укључујући и за наше прилике Србије реадмисију Рома, Албанаца и др. на основу неравноправних претходних уговора са земљама ЕУ).  Јасно је и то да је квазиелити политичкој и друштвеној на власти у Србији додатно наметнута и улога изостанка било какве озбиљне борбе за Косово и Метохију, те прихватање даљег раздробљавања и брисања српског народа на његовим миленијумским просторима на којима живи (пре свега повлађивање Ђукановићевом режиму у Црној Гори који спроводи монтенегријски инжењеринг и неискрена – формална сарадња са Републиком Српском).

БАЛКАН НА „БУРЕТУ БАРУТА“ ИЛИ ЧЕКАЈУЋИ НОВУ ЈАЛТУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Иди на врх