СРБИЈА ИЗМЕЂУ ЕУ И ЕАЕС

Ако погледамо како изгледа свет данас, више је него очигледно да смо сведоци постепеног, али сигурног успостављања мултиполарног света са деглобализацијом која неминовно носи процес повратка државног суверенитета. Евидентно је да су економска и војна експанзија Кине , Русије и других азијских земања, са својим интегративним процесима, струкурама и организацијама које су успеле да покрену и активирају, као својеврсни пандам Евроатлантизму, умногоме допринела да се овај процес убрза. Наравно да је илузорно очекивати да ће ови процеси ићи лако и једноставно, јер се глобалистичка елита, са својом огромном мрежом и капацитетима неслућених размера, неће баш тако лако предати. Све је ово праћено великом социјалном, политичком и економском кризом првенствено САД ( која је изгледа релативно брзо прешла пут од «изузетности» до нације која пуца по шавовима ), а такође и саме ЕУ, са којом САД већ итекако улазе у период веома турбулентних односа са крајње неизвесним исходима за решења много горућих питања. Са економске стране гледишта посматрано сведоци смо већ увелико видљиве потрошености неолибералног концепта који је дуго био доминантна Западна основна економска догма и који се разбија о зид протекционизма. Уз ово имамо истовремено почетак рађања алтернативних економских теорија, праћених повратком конзервативизма са наглашеним захтевима за социјалном правдом. Отуда смо данас суочени са ескалацијом нове, итекако разорније економске кризе од оне из 2008 год., а из које се суштински није ни изашло, већ је она само у међувремену мутирала, да би се поново појавила у облику нове, системске, дугорочне, свеобухватне кризе хиперпродукције финансијских инструмената. Њен окидач је била појава текуће пандемије  Короне, док ће њена ескалација бити кобна за светску економију, нарочито уз комбинацију са економским неједнакостима и све већим политичким поларизацијама у свету.

Што се тиче саме ЕУ, она очигледно није успела да се профилише као један од полова настајућег мултиполарног света, настављајући да се двоуми између две супротне геополитичке оријентације, без својих сопствених јасно дефинисаног интереса, суочавајући се са вишедимензионалним политичким, економским и идентитетским изазовима,  настављајући тако своју  ерозију. Крајње успорен привредни раст, уз лагано, али сигурно, малаксавање евра, што је деструктивно деловало на слабије економије у оквиру ЕУ, чији је БДП по глави становника данас тек нешто већи од нивоа на коме је био 2007 год., са прескупим Бриселским апаратом на кога одлази скоро 6% буџета, а с друге стране под притиском надолазеће нове мигранске кризе, суноврата идеје о својој мултикултуралности, уз сопствено хришћанство које је готово на самрти, све су ово само неки од додатних показатеља. Отуда је ЕУ панично кренула у тражење сопствене алтернативе, а уз истовремену сопствену немоћ да постигне сагласност својих чланица око решења неких од основних егзистенцијалних питања.

Још су итекако свежа сећања на одушевљење комшија Бугара када је њихова земља постала члан ЕУ 2007 год. Довољно је било само неколико година да оно поприлично спласне, па су исувише рано могли само да тужно констатују, да се јесу придружили ЕУ, али да ЕУ није заправо дошла код њих. У међувремену, под окриљем ЕУ, а препуштени разарајућој стратегији ММФ-а, Светске банке и других западних финасијких институција, системски је уништена читава индустрија, која је, уз разарајућу приватизацију, завршила у старом гвожђу, док је пољопривреда тотално девастирана. Популација је за последњих 20 година сведена са 9 на 7 милиона, по незваничним подацима од уласка у ЕУ за више од милион ( углавном емиграција у земље ЕУ ), по чему смо доста слични. Прогнозе су да ће до средине овог века становништво Бугарске бројати свега око 5 милиона ( од чега по демографским пројекцијама и више од милиона Рома, који су сами за себе посебно огроман проблем ). Такође су створени прави социјални кратери у стандарду становништва, где само неколицина живи изузетно луксузно, а већина једва саставља крај са крајем, уз тотално девастиран и скоро испражњен север, а и друге крајеве земље. Бугарска је постала тако убедљиво најсиромашнија земља ЕУ, са степеном сиромаштва који се званично мери на око 22% ( наш је већ дуже  око25% ), незванично знатно више, мада се и у извештају Европског парламента тврди да се чак преко 50%  бугарских држављана суочава са материјалним тешкоћама. Са тренутно скоро истом популацијом као нашом, бугарски БДП ( око 45 милијарде евра ) је нешто већи од нашег ( мање од 40 милијарди евра ), па самим тим и БДП по глави становника, при чему је његова стопа раста задњих неколико година била као и наша, просечно на нивоу од око 2% годишње. Просечна зарада је у Бугарској званично нешто око 500 евра, док је стопа незапослености код њих званично тренутно око 7%, нешто нижа од званичне наше, при чему су реално у обе земље оне заправо знатно веће.  Годишња стопа инфлације од 1,3%  нешто је нижа од наше, док је спољни дуг од око 70 БДП-а знатно виши од нашег ( званично око 60 % БДП-а ), уз напомену да су незванично оба на вишем нивоу, при чему су им званично девизне резерве од око 20 милијарди евра, на скоро дупло вишем нивоу од наших, као што су им то и годишње стране директне инвестиције, све ово бар по показатељима до прошле године.

Са оваквом економском ситуацијом, уз снажни уплив турског капитала, где се инвестиције мере милијардама евра, са свим пратећим политичким последицама, Бугарска свакако да није добар путоказ нашег “безалтернативног пута у ЕУ”, поготову што смо сведоци у задње времесве већих трзавица на њиховој линији са ЕУ, те лагани почетак “преформатирања” њихове политичке сцене и реинкарнације изгубљене ширине словенске душе, тим више, што се по разним истраживањима између 70 и 80% Бугара пријатељски односи према Русији. С друге стране, између Србије и ЕУ је тренутно непријатан мук, отварање нових поглавља већ дуже време се више и не помиње. Због политике штедње коју је наметнуо ММФ, Србија није могла више да инвестира ни у пољопривреду ни у индустрију, а захваљујући маћехинском односу према домаћим произвођачима ( посебно према малим и средњим приватним предузећима и предузетницима, који нису “повезани” са владајућим партијама), те повлашћеном односу према увозницима, а посебно страним инвеститорима, сигурно да постајемо зависни од увоза као свака колонија. Тако ћемо ускоро моћи да производимо само оно што буде потребно страним газдама, са ММФ-ом као главним економским ментором, док год не продамо и задње велико државно предузеће. Са присуством страних банака од преко 90% на нашем тржишту, које су , додуше по незваничним подацима, само у задњој деценији изнеле из Србије око 30 милијарди евра, служећи се најразличитијим махинацијама, исправкама, отписима, а без икакве контроле, све размере наступајуће економске кризе биће итекако видљивије и опасније.

Из овог сасвим кратког приказа неоспорно се долази до закључка да су  и Бугарска, као чланица ЕУ, као и Србија, која је у поступку придруживања ЕУ, опетерећене доста сличним, и то огромним екомомским проблемима, а који су настали услед тога што су се њихове владајуће елите строго придржавале “ безалтернативног пута” у ЕУ, понављајући је и спроводећи га као мантра. ЕУ је за то време, поред очигледног економског порабљавања и бруталне пљачке ових економски слабих земаља, захтевала од њих и да мењају своје вредности, идентитет и погледе на свет, а апстрахујући да је главно везивно ткиво народа – заједничка култура, историја и етничко порекло. Аргумeнт у Србији, која је такође као и Бугарска, на самом дну лествице сиромаштва у Европи, о наводно снажној повезаности наше готово уништене привреде са ЕУ је готово ирелевантан, ако се узме у обзир већа флексибилност, већа окренутост узајамној помоћи и потпуно одсуство спољног наметања унутрашњих економских и политичких решења у оквиру ЕАЕС ( Евроазијског економског савеза ). Тим више што ће нам бити веома тешко да убрзамо свој темпо економског развоја без изласка на ова колосална тржишта, а да и не помињемо нашу огромну енергетску зависност управо од овог тржишта.

 Евроазијске интеграције се, по ширини свог домета, за разлику последњих година од ЕУ, одвијају убрзано, како то потврђују страни аутори, и то посебно кроз сигурно прожимање и интеграцију кинеског пројекта Један појас- један пут и ЕАЕС у Велико евроазијско трговачко средиште. ЕАЕС ( Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија и Киргизија ) са Русијом као „првом виолином“, те Казахстаном као главним чвориштем наведеног средишта, са неупоредиво мање држава у свом чланству од ЕУ, пет пута мањим БДП-ом, два и по пута мање становника, а пет пута већом територијом, као и са многоструко већим природним ресурсима, а посебно по својим руководним идејама (економски прагматизам, добровољност и принцип равноправности и уважавања суверенитета ), показује релативно стабилан темпо основних економских параметара, без обзира на све проблеме и санкције који су проистекли из велике Украјинске кризе.

Сасвим је друго питање да ли смо ми данас спремни у стварању предуслова за овај заокрет. Одговор је свакако не. То није сигурно због физичке одвојености од простора ЕАЕС, који је настао увођењем санитарног коридора са Румунијом и Бугарском у НАТО режији, већ пре свега због недостатка наше разрађене стратегије повезивања са великим тржиштем ЕАЕС, са скоро непостојањем институционалних државних решења за ову област, која, вероватно из страха од реакције ЕУ и даље остају само у сфери обећања. Тако су до сада сва настојања заговорника евроазијатства углавном остајала бесплодна, без обзира што се број присталица ЕУ интеграција код нас континуирано смањује испод половине становништва. С друге стране, овоме доприноси и недовољно изражен и нејасан правац раста и динамика даљег продубљивања свих видова повезивања на евроазијском простору, у чијем контексту су и актуелни геополитички проблеми. За сада се сав рад у Србији на овој изузузетно важној тематици углавном свео на неколико проруских НВО-а и патриотских портала, чији рад се већином заснива на волонтерству и љубави према “словенској браћи”, да би се тек однедавно на наше медијско поље укључило тек неколико озбиљних писаних медија и представништава већих руских медијских кућа.

Зато је по нама, за сада, од кључне важности у овој области да се снажно подржи и максимално пропагира одлична идеја и иницијатива која долази из Русије, већ прихваћена од великог броја наших патриотско опредељених стручњака и пословних људи, а које се директно тиче нас и нашег региона. То је идеја да Србија прихвати улогу “моста” између ЕАЕС и ЕУ, преко кога би ЕАЕС могао да реши проблем недовољне сарадње са ЕУ, ЕУ би преко њега могла на прави начин да оцени предности сарадње са ЕАЕС, од чега би Србија неминовно, као важан “међупростор”, могла имати велику политичку и економску корист. У том циљу треба упорно инсистирати код српских елита на власти на јачању институционалне подршке овом великом пројекту, док сви наши пословни људи, који су већ иначе опредељени на ова тржишта, треба да се још више ангажују у ширењу пословне сарадње са већ постојећим и новим пословним партнерима са овог тржишта, по могућност на више облике пословне сарадње, без обзира што им тренутна пословна клима коју креира наша држава у сарадњи са овим тржиште не одговара. Несумљиво је минут до дванаест да коначно искрено и крајње озбиљно прихватимо пружену руку, не само економске, већ и свеукупне сарадње од стране ЕАЕС, тим више, што се не види крај економским санкцијама САД и ЕУ према Русији, а тек не крај бестидне пљачке Србије од стране Евроатланских структура и њеног убрзаног пропадања.

СРБИЈА ИЗМЕЂУ ЕУ И ЕАЕС

Једно мишљење на „СРБИЈА ИЗМЕЂУ ЕУ И ЕАЕС

  1. Леп текст осим задњег параграфа који је очајан и увредљив. Поздрављамо повећање активности на порталу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Иди на врх