JEDAN POGLED NA STANJE I PERSPEKTIVE SARADNJE SRBIJE I RUSIJE

U meri u kojoj pritisak evroatlanskih struktura, po pitanju potiskivanja ruskog uticaja sa Balkana, na Srbiju sve više raste, dobijajući i nove, neočekivane oblike, dotle raste broj analiza i osvrta, kako naših, tako i ruskih, a i zapadnih analitičara o pojedinim aspektima naše i ruske saradnje i njenim perspektivama. Otuda ćemo pokušati ovde da u kratkim crtama samo naznačimo naše viđenje ove tematike, dodirujući sva tri, po nama ključna, aspekta saradnje: politički, ekonomski i vojni. Sva tri, kao što ćemo videti, isuviše su opterećeni problemima, te prilično udaljeni od neke idealizovane slike, koja se pravi u delu javnog mnjenja i to ne samo u Srbiji. Svakako da je nedavna inicijativa ruske strane sa angažmanom Jevgenija Primakova, kao novom značajnom figurom buduće saradnje, bila samo dodatni povod ovog teksta.

  1. Nerealna je slika da su naši politički odnosi na najvišem mogućem nivou, oni su to u izjavama naših i ruskih političara, koji iza tih izjava kriju značajna razmimoilaženja i nesuglasice. Realnije je da se zvanična spoljna politika Srbije u odnsima sa Rusijom, drži na tankoj niti forme, pri čemu ti odnosi nemaju ni svoju ekonomsku, ni vojnu, pa čak ni energetsku realizaciju. Notorna je činjenica da je naša,naročito politička elita u velikoj većini prozapadna i direktno finansirana i samim tim kontrolisana sa Zapada, dok je s druge strane narod u velikoj većini ( preko 70% ) proruskog opredeljenja. U igri između velikih sila, u kojoj je samo naizgled uspešna, naša vladajuća elita iskazuje poprilično nepošten i neiskren stav prema ruskoj strani, preklinjujući je za pomoć u odsudnim trenucima kada nam treba podrška na međunarodnoj sceni, a držeći se i dalje „bezalternativnog“ puta u EU i najtešnje moguće saradnje sa NATO, kao jednih od baznih postulata. Sva prljava igra oko definitivnog (ne)priznavanja KIM-a je trenutno najbolji dokaz za to. S druge strane, očigledno je Rusija još uvek nema jedinstvenu strategiju za Balkan, a time i za Srbiju, prema kojoj je “proces blagog hlađenja odnosa” vidljiv još od 2015 god. Sa druge strane u nekim zapadnim centrima moći se pribojavaju da bi ruska strategija na Balkanu, uskoro mogla postati itekako vidljiva. Tome da Balkan ne bude prioritet u zvaničnim ruskim strategijama umnogme su doprinele i vladajuće elite koje su se smenjivale u Srbiji, od kojih ni jedna, pa ni ova današnja, bez obzira na početna očekivanja i pokušaje, nije pokazala sklonost za iskrenom saradnjom sa Rusijom, nastupajući sa nejasne političke platforme, uglavnom kreirane za jednokratne izborne trke. U toj konfuziji jasno je da Rusija prosto nije mogla da pronađe pravog kredibilnog pregovarača ni partnera u Srbiji, gradeći odnose sa elitama, koje funkcionišu na osnovi ucena Zapada, protiv svog naroda, a ne sa širom društvenom zajednicom. Jednostavno Rusija kod nas još uvek nije uspela da pronađe mehanizme delovanja „meke“ i „tvrde“ moći, otvoreno rizikujući da i ovde nastavi seriju velikih grešaka na Balkanu, nalik Crnoj Gori i Makedoniji. Dok s jedne strane, po zapadnom diktatu, naši vodeći mediji pokušavaju da lukavo “razapnu” vodeće ruske predstavnike kod nas, ruska strana ni dan danas ne može da otkrije formulu uspešne saradnje, predosećajući nadolazeću krizu sa vladajujom elitom u Srbiji. Nju već uveliko otvoreno najavljuju i sami ruski eksperti, kako se politička situacija na Balkanu sve više zakuvava. Možda je imenovanje Primakova, međutim, konačno dobar signal, da će se nešto promeniti u dobrom pravcu, kojim će se naše vladajuće elite bar isterati na čistac što se tiče naših bazičnih nacionalnih interesa.
  2. Situacija sa ekonomskim odnosima naše dve zemlje još je problematičnija, bez obzira što se veoma hrabro još pre par godina najavljivalo usaglašavanje mape puta do zajedničke ekonomske zone u Srbiji, zajedno sa spiskom novih projekata u koje bi ulagale ruske firme, kao što su ruski industrijski parkovi u Srbiji, a zatim uključujući I formiranje zone slobodne trgovine između Srbije I Evroazijskog ekonomskog saveza ( EAES ), čime bi Srbija postala prozor u Evropu i svojevrsni most između EU I EAES. Sva medijska buka oko potpisivanja ugovora sa EAES brzo je utihnula, dok vladajuća elita skoro da ništa nije preduzela oko podsticanja njegove što bolje realizacije. Naravno da uzrok ovome treba tražiti u velikom pritisku zapadnih struktura i poslušničkoj taktici naših vlasti, a što postaje tek vidno u postavljanju najrazličitijih prepreka ruskim investicijama u Srbiji, od finansijskog do energetskog sektora. To ide toliko daleko da se u pregovorima sa budućim ruskim investitorima sa naše strane pojavljuju nekompetentni kadrovi, već unapred pripremljeni na taktiku beskrajnog odugovlačenja pregovora, dok oni ne izgube svaki smisao. Notorna je činjenica da nakon NIS-a nismo imali ni jednu veću investiciju iz RF, dok su svi pokušaji unapred osuđeni na neuspeh. Jedan od takvih je svakako i pokušaj ozbiljnih ruskih firmi da investiraju u Slobodne Zone Apatin I Zrenjanin, za koje se kasnije ispostavilo da su već vrlo verovatno “tipovane”za “proverene” partnere iz UAE i Hrvatske. U poslednje vreme SAD, a odranije i EU, svojim otvorenim direktivama i preporukama sprečavaju ulazak i investicije kod nas, prvenstveno iz Rusije i Kine, a i ostalih zemalja van EU, javno kršeći mnoge propise i pravila međunarodne trgovine, praveći nam nenadoknadivu štetu. Setimo se samo da je Sberbanka ušla na naše tržište na mala vrata, kupujući Folksbanku, a da je Evroazijska banka za obnovu i razvoj verovatno još na čekanju, prolazeći navodnu sveobuhvatnu, unakrsnu kontrolu, dok je EBRD promtno, automatski dobila dozvolu za rad u Srbiji. Pri svemu ovom se čak ni ruskim NVO – ima ne dozvoljava registrovanje predstavništava u Srbiji, a i kada se to dozvoli, kroz nemogućnost otvaranja računa u našim poslovnim bankama, njima se faktički onemogućava rad. Otuda uopšte ne čudi zvanično iznesen podatak da se od 2012 god. investiciona aktivnost Rusije u Srbiji smanjila skoro četiri puta, odnosno direktne investicije su od 223 miliona evra pale na svega 60 miliona u 2017 god. Pre otprilike oko šest godina Rusija je uvela embargo na uvoz namirnica iz EU i umesto da to maksimalno iskoristimo, naša vladajuća elita se povinovala preporukama šefova diplomatije EU iz avgusta 2014 god. o nepovećavanju našeg izvoza hrane u Rusiju. Da je zadatak izvršen, najbolje svedoče podaci o ukupnim ciframa spoljnotrgovinske razmene naše dve zemlje, koje govore o 4 milijarde USD 2008 god., 3,3 u 2011 god., te konačno 2,5 milijardi 2017 god. Ovaj pad bi bio i izrazitiji da ovih godina nije, ipak uprkos svemu, došlo da značajnijeg rasta našeg izvoza pre svega naših prehrambenih roba. Takođe treba imati u vidu da je, u međuvremenu, i ono malo delova ili sektora državnih institucija, koje su se bavile podstrekivanjem i organizacijom srpskih izvoznika, kao i ekonomskom saradnjom sa Rusijom i EAES, skoro jednostavno minimizirana (prvenstveno u PKS-u, a i drugim državnim institucijama ). Otuda i ruski eksperti sve češće govore o tome da realni ekonomski pokazatelji negiraju mitske konstrukcije naduvavane sa obe strane, jer su svi izgledi da u stvarnosti naš Ugovor o slobodnoj trgovini sa Rusijom nepovratno bledi, uz oštro smanjenje polja međusobne ekonomske saradnje. Tome svakako doprinosi i krajnje nedolično ponašanje nekih od naših izvoznika na ovo tržište, pre svega kod prehrambene robe, gde se često ne poštuje ugovoreni kvalitet naše robe, a pogotovo što se svake godine pokušava sa nedozvoljenim reeksportom voća i druge robe iz EU na ova tržišta. Ruska strana se više i ne suzdržava od ocene da aktuelni režim u stvarnosti uporno preseca ruski vektor, uz naduvavanje demagoškog-propagandnog mehura o uspesima rusko-srpske saradnje bez presedana u istoriji! Sigurno jedan od najvidljivijih pokazatelja da su oni u pravu je sudbina, inače lepo zamišljene, Ruske privredne izložbe, koja se tradicionalno godinama održava u Beogradu, a koji se na kraju svela na jednu jadnu predstavu, sa više naših firmi učesnica od ruskih. Možda je jedan od pozitivnih signala ekonomske saradnje energetski sektor i verovatna konačna finalizacija Turskog toka i njegovo puštanja u rad, kao i značajno povećanje kapaciteta gasnog skladišta Banatski Dvor. Konačno, nakon silnih lutanja oko Južnog toka i krajnje nejasnog odnosa naše vladajuće elite prema njemu, kao i vrlo čudne tajnovitosti oko same izgradnje našeg dela Turskog toka, skoro bez ikakve medijske pratnje, evo realne prilike da se u svu navedenu situaciju unese doza ozbiljnog optimizma.
  3. Vojno tehnička saradnja naše dve zemlje je slika i prilika prethodnih vidova saradnje, gde se za sada izgleda glavna bitka još uvek bije oko sudbine Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu ( RSHC ), za čiji status teško da će se išta promeniti za mandata ove vlasti, bez obzira na to što diplomatski status kod nas ima i Međunarodni komitet Crvenog krsta! Više je nego očigledno da je i isporuka  polovnih MIG-29 od strane Rusije više politički potez sa ciljem da demonstrira narodu svu privrženost vladajućih elita prijateljstvu sa Rusijom, dok bi se teško moglo govoriti da se radi o suštinskom jačanju naše vojno-tehničke saradnje sa Rusijom. Zato ruski vojni zvaničnici neskriveno ističu da bi tek ruska isporuka S-300 Srbiji predstavljalo najbolji dokaz toga da smo izabrali sopstvenu varijantu obezbeđenja nacionalne bezbednosti, što bi, više nego sigurno, NATO automatski krenuo da onemogući. Još su sveža sećanja na široke ponude ruske strane u raznim aspektima vojno-tehničke saradnje na samom početku mandata ove vladajuće garniture, a koje su, iz već gore iznetog, naravno ostale bez odgovora. Umesto njih, oberučke su prihvaćeni sumnjivi aranžmani vojno-tehničke saradnje sa kompamijama iz UAE, u kojima se nismo ni malo proslavili.

U konstalaciji multi polarnog sveta, koji već uveliko funkcioniše i koji je već vidljiv golim okom, biće najbitnija naša politička izdržljivost i istrajnost u očuvanju svog nacionalnog identiteta i našeg srpskog interesa. Ukoliko u ovome uspemo i odolimo podlim i obesnim nasrtajima sa Zapada i uspemo da sačuvamo srpsko biće, imamo realnu perspektivu daljeg razvoja i opstanka kao nacije, a uz pomoć istorijskog saveznika Rusije. Zato krenimo od sebe i pokažimo se u budućnosti kao iskren i dostojan partner Rusiji u svim aspektima saradnje, koja je ruku na srce, pre svega u srpskom nacionalnom interesu. U isto vreme samo tako možemo povratiti poverenje Rusije u nas i druge narode Balkana. A vreme radi za nas! 

JEDAN POGLED NA STANJE I PERSPEKTIVE SARADNJE SRBIJE I RUSIJE

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Иди на врх