Процеси дугог трајања – депресија 2020. ( IV )

Србија и српски народ нису били изузети из агенде која је креирала наше просторе! Процеси дугог трајања, можда делују компликовано, али свакако показују да ништа под капом небеском није случајно и да било који догађај који обичног човека оставља потпуно затеченог, није сплет неких насумичних околности, за које можемо рећи да су узрок тренутног стања ствари.

Кад погледамо овај наш простор, стање нашег народа расцепканог у више држава, морамо се вратити у 1928. годину и Дрезденску декларацију, која је тада нацртала мапу разбијања Краљевине Југославије (оквир уређења у коме су сви Срби живели у истој држави).

Након завршетка Другог светског рата, Краљевина Југославија је престала да постоји и формирана је комунистичка СФРЈ. Први пут у својој историји српски народ се нашао у држави која није имала монархистички облик државног уређења, и преко ноћи је освануо у Републици и комунистичком систему владања.

Без обзира што је декларацију направила Коминтерна, од ње се није одустало и у новој Југославији, иако су њом тада владали њени идеолошки ученици. Напротив, са тим планом се наставило у више праваца који су водили ка истом циљу, разбијање Југославије због доминантне улоге Срба у њеним границама (као најбројнијег народа у СФРЈ).

Први део процеса растакања српског националног бића била је негација геноцида који се догодио у нацистичкој НДХ и громогласна тишина о скоро 800.000 живота који су угашени (у НДХ плански су убијани Срби, Јевреји и Роми).

Након тога је смишљена синтагма „Слаба Србија, јака Југославија“, која се огледала кроз пројекат стварања нових нација, са циљем да се ослаби српски национални корпус!

Устав који је донешен 1974. године (сви противници тог Устава су одстрањени из јавног живота и ускраћени су им материјални приходи) отркио је метод по коме ће само 16 година касније процес разбијања Југославије отпочети (од егзистенцијалног значаја за наш народ је да разуме да је главна мета била Србија и да та игра што се нас тиче још није завршена).

Тај устав из 1974. године је Србију (као чланицу тад већ југословенске конфедерације) дефинисао као Републику са две покрајине, без којих Србија није могла да донесе ниједну одлуку.

Амандманима на устав из 1974. донетим 28. марта 1989. тај процес је мало успорен, али се по његовим принципима планирало разбијање Србије у годинама које су следиле. Дрезденска декларација, коју је донела Коминтерна би можда поглед погрешно усмерила ка Истоку, и баш због тога треба нагласити да је агенду разбијања нашег простора у потпуности „преузео“ политички запад, на челу са САД.

За такву операцију Запад је користио све полуге на располагању, од економског девастирања до употребе војне силе. Разбијањем СФРЈ стваране су нове државе на принципима колонијалних статуса и претварањем истих у резервате јефтине радне снаге.

Поновним уједињењем Немачке и њеним контролисаним повратком на ове просторе (повратак који је био под патронатом САД као нове Империје) процес растакања и изазаваних ратова на тлу бивше СФРЈ се убрзао и заокружио Дејтонским споразумом 1995. године (стварање Републике Српске је огроман успех у датим околностима међународ-них односа, јер су Срби преко Дрине добили какав такав државни облик ).

Креирањем нових држава на Балкану постављена је сцена за офан-зиву на главну мету процеса дугог трајања на Балкану .Та мета је био остатак српског простора, Србија и Црна Гора! Побуна терориста на Косову и Метохији 1998. године је био увод у отворени напад на нашу земљу.

Повод за појачани притисак на Србију је креирани масакр у Рачку од стране познатог оперативца и припадника ЦИА ВИЛИЈАМА ВОКЕРА, чиме је постављена сцена за завршни ударац, под изговором спречавања хуманитарне катастрофе (агресор никада не жели да га јавност тако види, он мора имати „племенити“ циљ ) .

Уследио је самит у Француској, као последња шанса која је „дата“ нашој држави. Преговори“ који су вођени у Рамбујеу су постављени тако да Србија као суверена и независна земља не може прихватити постављене услове (предлог је био потпуна окупација целокупне територије Србије) и након неуспешног самита, операција „милосрдни анђео“ је почела.

Без одлуке СБ УН, гажењем међунардног права, 24. марта 1999. године почела је агресија НАТО пакта на тадашњу СРЈ (Србију и Црну Гору). Агресија на СРЈ је трајала пуних 78 дана и ноћи, и резултирала је разарањем читаве земље, окупацијом дела наше територије, Косова и Метохиј, и Резолуцијом 1244 СБ УН (што је у тим околностима било можда највише што смо могли да извучемо после великог страдања), која нам гарантује суверенитет и територијални интегритет на КиМ.

Нико тада није могао да очекује да ће то у скоријој будућности бити наш главни адут у новонасталим међународним околностима. Политички запад са САД на челу су помислили да је то довољна победа и да креирање тзв. независног Косова може да сачека још десет година (доказ процеса дужег трајања), поготову што је годину дана касније извршена премијера новог метода промене режима обојеном револуцијом, 5. октобра 2000. године (на Западу названом „црна револуција“ због црне песнице која је била симбол и ударна сила тог таласа).

Променом у СРЈ је утабан њен пут у неолиберални концепт друштва и припремљен је терен за њено растакање. Увод у креирање тзв. Косова је био пројекат независне Црне Горе, који се остварио 21. маја 2006. године референдумом чији се резултат унапред знао, па ни бројне неправилности ( разлика је била у само нешто више од 2000 гласова ) нису представљала проблем.

Ослабљени српски простор није имао ни довољно снаге, изремежен разним НВО сектором (који представља мини дубоку државу у Србији) нити је имао икакав осмишљени пројекат одвраћања, па је привремена Приштинска админстрација донела декларацију о независности 2008. године у фебруару месецу.

Ту „независност“ експресно су признале готово све земље политичког Запада (не рачунајући 5 земаља ЕУ – Шпанију, Кипар, Грчку, Словачку, Румунију) и што се тиче Србије, први део процеса дугог трајања је завршен.

По нацртаној мапи из 1974. остала је Војводина. Да све то није било довољно, показује чињеница да се није завршило са разграђивањем српског корпуса и да је било потребно ампутирати Црну Гору од било какве везе са њеном српском историјом (раштркан српски народ је циљ који се мора постићи и тиме блокирати било какав руски утицај на Балкану, јер Запад на Србе увек гледа као на руске савезнике ).

После независноти у Црној Гори се покренуо пројекат стварања новог језика, креирањем нове историје, која се фокусирала на фалсифико-вање чињеница из 1918. године, стварањем нове Дукљанске академије наука, а све то је зачињено признањем тзв државе Косово (тим чином се покушао задати смртоносни ударац историјској Црној Гори, чији темељи државности почивају на косовском миту, што доказује фундаментални српски темељ бића Црне Горе).

Следећи корак је био чланство у НАТО пакту, и то изгласавањем декларације простом већином у парламенту (чиме је сам НАТО прекршио своје принципе пријема нових чланица, које то чланство грађани морају потврдити на референдуму), а одрицање и увођење санкција Русији је био само логичан след догађаја (историјски Црна Гора је опстајала због покровитељства руских Царева ).

Последњи чин пројекта процеса дугог трајања, у разбијању српског тела, је атак на Српску Православну Цркву у Црној Гори, доношењем тзв. Закона о слободи вероисповести, крајем децембра 2019. године, и најновијег предлога о стварању некакве цркве православних црногораца, који на жалост много подсећа на Савића Марковића Штедимлију (креатора хрватске правослвне цркве у НДХ, иако то поређење није баш на месту, јер ружи сећања на стравичне жртве, али на жалост показује намере).

Сви ови догађији стварају додатну забринутост, јер имамо бурну реакцију пробуђеног народа због напада на СПЦ са једне стране, и показивање режима у Подгорици да ће са овим послом ићи до краја. Важно је пронаћи механизам да се ствар преокрене у правом смеру. У супротном ће на делу бити стравичан конфликт несагледивих последица.

Без обзира што је агенда процеса дугог трајања била прилично успешна у разбијању нашег простора, ми као историјски и државо-творни народ имамо разлога за оптимизам! Тај оптимизам се базира на великим променама који се догађају на светској геополитичкој сцени, и што је постао видљив један други процес дугог трајања, који предводи братска Руска Федерација.

Тим својим процесом Русија је поручила свету да долазе промене које ће резултитати праведнијим светом. То је уједно и порука нама (Руски Председник је почетком 2020. године нагласио да Русија има легитимне интересе на Балкану), да без обзира на креирану Ковид 19 кризу ( што са собом носи и економску депресију, која ако се историја, пита може донети нове фаталне сукобе) без обзира на све муке кроз које смо прошли, да је време за неки наш процес дугог трајања, који неће бити уперен ни против кога, и показује нам да је време за нови свеобухватни „Пројекат Србија“. ‘Пројекат Србија “ ће се састојати од неколико сегмената:

Формирања снажног националног покрета, са људима који ће моћи да остваре идеју уједињења наших простора, и који ће моћи да изнесу терет великих промена, које нам будућност доноси. Тај покрет ће бити способан да сачува Косово и Метохију у саставу Србије, инсистирањем на поштовању међународног права и Резолуције 1244 СБ УН, што је довољан оквир за историјски компромис са Албанцима, чији се саговорници на ову тему могу наћи. Тај покрет ће такође изнети и план за обнову и развој свих сегмената друштва, породице, науке, просвете, културног и економског напретка.

Јачање војног и безбедносбог сектора, који мора пратити нову свестку архитектуру односа и који мора бити снажан фактор одвраћања.

Српска Православна Црква која као чувар идеје о слободи и вери мора поново бити везивно ткиво нашег народа, ма где он живео. Овај део Пројекта Србија обухвата и све друге народе и конфесије на нашим просторима, јер се више не сме ником дозволити да нас свађају и тим методом „завади па владај“, неко други остварује своје интересе. Србија је наша заједничка кућа коју сви морамо поштовати, градити и у којој ћемо сви заједно слободно живети.

Руска Федерација која је предводник новог таласа и која је свету понудула руку новог договора о новом праведнијем добу. Њен успон и повратак на светску сцену као супер силе етаблирало ју је као предводника оживљавања идеје о суверености и слободи народа и држава. Тај повратак Русије је отворио и нама врата за улазак на тај нови колосек и само потврдио старо знање које увек има исто значење,“јака Русија јака Србија „!

Пут пред нама је јасан, са нашим процесом дугог трајања, са нашим Пројектом Србија ни наши снови неће остати само романтична мисао, већ може постати јава тих наших дуго сањаних снова!

Процеси дугог трајања – депресија 2020. ( IV )

Једно мишљење на „Процеси дугог трајања – депресија 2020. ( IV )

  1. Projekat Srbija..ne sme biti samo utopija,i kao svaki projekat mora imati i edukovane i odlucne planere radova..ovaj text,pokazuje da imamo ozbiljne,edukovane ljude,koji znaju i uzrok,i posledice,i nacin amortizovanja .nije ovo politika..ovo.je sudbinsko pitanje,ocuvanja istorije,borbe za barjak ,bolje sutra..sve sto trebamo je pitati sebe..zelimo li.da nas se deca stide..ovo je ono,sto se zove..ili jesi,ili nisi..

Оставите одговор на Sekira Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Иди на врх